Optimizacija proizvodnje počinje merenjem

Skupa mašina koja radi polovinu smene je najskuplja stvar u hali. Problem je što se to nigde ne vidi, jer se meri proizvedena količina, a ne vreme u kom mašina stoji.

Uvodimo jednostavno beleženje zastoja po uzroku: čekanje materijala, priprema i podešavanje, kvar, nedostatak radnika, nedostatak naloga. Posle dve nedelje lista uzroka je kratka i jasna, i obično se tri uzroka pojavljuju u više od polovine slučajeva.

Škart koji se prijavi je manji problem od dorade koja se ćutke uradi u smeni. Kod dorade su materijal i sati već potrošeni, mašina je zauzeta drugi put, a u papirima ne postoji ništa.

Uvodimo evidenciju u kojoj se za svaki komad koji se vraća upisuje uzrok, a ne samo količina. Uzroci se onda sortiraju po ceni, ne po učestalosti, jer najskuplja greška često nije najčešća.

Ovo je mesto gde se najviše novca gubi tiho. Cena se određuje po osećaju, po prošlogodišnjoj ponudi ili po tome šta traži konkurencija. Kada se izračuna prava cena, po pravilu se nađe deo programa koji radi ispod nule, a često je to baš ono što se najviše prodaje.

Računamo cenu po komadu sa svim što u nju ulazi: materijal, direktan rad, vreme mašine, priprema, škart, pakovanje, transport i deo režije koji taj proizvod stvarno nosi. Zatim se ista logika prenosi na kupce, jer nije svaki kupac jednako skup.

Rokovi retko kasne zbog mašina. Kasne zato što plan postoji samo u glavi jednog čoveka, pa se svako jutro pravi iznova, po tome ko je glasniji od kupaca.

Postavljamo planiranje koje vidi ceo pogon: šta je obećano, šta je u radu, šta čeka materijal i šta je gotovo. Uvodimo pravilo za redosled naloga, tako da izmena plana bude odluka, a ne reakcija.

Kada obuka zavisi od toga ko ima vremena da pokaže, svaki radnik nauči malo drugačije. Zato kvalitet varira po smenama, a odlazak jednog čoveka odnese deo znanja iz firme.

Pravimo standardni list operacije: jedna strana, slika, redosled koraka, ključne mere i najčešće greške. Cilj je da nov čovek bude samostalan na jednoj operaciji za tri dana umesto za tri nedelje, i da poslovođa prestane da bude jedini izvor informacije.

Vlasniku proizvodnje trebaju četiri broja svakog jutra: šta je juče proizvedeno, koliko je sati stvarno utrošeno u odnosu na planirano, šta je danas na redu i koliko novca čeka u naplati. Kada ta četiri broja postoje, prestaje obilazak hale radi informacije i prestaju odluke po osećaju.

Postavljamo kontrolnu tablu koja se puni sama, iz radnih naloga i iz pogona. Vi gledate ekran, a ne tražite ljude po hali. Za početak je dovoljna i jedna tabela koju neko popuni svakog jutra do devet, jer za dve nedelje trend pokaže istinu koju jedan dan ne pokazuje.

Automatizacija u maloj i srednjoj proizvodnji retko znači robota. Najčešće znači da podatak prestane da se prepisuje tri puta, da se radni nalog zatvara na tabletu pored mašine, i da izveštaj koji je neko pravio dva sata nedeljno nastane sam.

Kada gotov program ne pokriva ono što vaš pogon radi, pravimo OptiShopFloor: sistem za upravljanje proizvodnjom sklopljen po onome što smo videli u vašem pogonu. Vaše operacije, vaši nazivi, vaš redosled. Ovo nije novo za nas: u fabrikama smo projektovali testne i merne sisteme i pisali softver koji ih vodi.

Veštačka inteligencija danas u pogonu radi konkretne stvari: predlaže redosled naloga, prepoznaje šablon u zastojima i kvarovima, priprema ponudu iz cene koštanja i vodi tehničku dokumentaciju tako da se u njoj nešto može naći. Uvodimo samo ono što se isplati i što ljudi zaista koriste posle tri meseca.

Ne prodajemo veliki sistem koji se plaća godinu dana pre nego što proradi. Postavljamo male stvari koje rade od prve nedelje, pa se nadograđuje.